два издања у истој години

167 страница

цијена: 12 КМ


ПРАВОГОВОР

"Књига ПРАВОГОВОР веома је ретка по тематици и занимљива по начину обраде. Наиме, код нас се у језичким приручницима углавном посвећивала пажња правилном писању, а говорни језик је остајао сасвим по страни. Пошто писана ријеч данас све више уступа место говорној речи - под утицајем електронских медија и у говор се укључују сви, без посебног образовања за успешну говорну комуникацију - јасно је колико су нам неопходне управо овакве књиге.

Уверени смо да ће ПРАВОГОВОР Милорада Телебака бити користан саветник свима који држе до природности, правилности и лепоте изговорене речи."

Проф. др Срето Танасић, Београд

"Књига Милорада Телебака ПРАВОГОВОР - Уста нису штампарија посвећена је у нас потпуно занемареној, а за развијање културе усменога говора изузетно значајној лингвистичкој дисциплини - ортоепији.

Мада је и раније било стручних настојања у том правцу, ово је прва књига код нас у којој је на једном мјесту изложен систем ортоепских норми нашег језика, па смо тако добили основе ортоепије, пријеко потребне и као један од кључева за разумијевање феномена говора уопште, а посебно односа усменог и писменог говора, као и својеврстан оријентир за наставу писмености, тј. културе усменог и писменог изражавања, у нашим школама. Заслуга за то припада, свакако, њеном аутору, Милораду Телебаку, стручњаку са изузетно богатим наставничким и лекторским искуством.

На крају књиге дат је Регистар ријечи и израза од преко 1000 ријечи који су навођени као примјери карактеристични по разликама између њихове графијске и фонијске реализације. Тако смо, ето, добили и први ортоепски рјечник српског језика."

Проф. др Милан Шипка, Сарајево

 


УВОД

Не читај како је написано

При писању ријечи одвајамо размаком (бјелином) ради њиховог лакшег уочавања, боље прегледности текста и сналажења у њему, логичнијег читања реченица и праћења њиховог значења. Кад би све ријечи биле графијски повезане у непрекидни низ, ко би се могао снаћи у таквом тексту! (Зарбисенекомогаоснаћиутаквомтексту?)

Ни говор, такође, није непрекидан низ ријечи; између ријечи постоје паузе, које омогућавају слушаоцима, саговорницима, да лакше прате и боље разумију оно што се говори. Међутим, говорник не прави паузу између сваке ријечи (такав говор био би неприродан и неподношљив слушаоцу); ријечи се у говору повезују у изговорне цјелине, блокове, а тек на границама тих блокова се осјете паузе. Другачије речено, границе међу ријечима нису исте у писању и говору; писана и говорна ријеч нису подударне. Тако, нпр., пишемо: Можеш ли ми се наћи на услузи? (седам ријечи), а изговарамо: Можешлимисе наћи науслузи? (три ријечи). Као што би ту реченицу било погрешно написати онако како се изговара, тако је погрешно изговорити онако како је написана. А у школи нас уче, позивајући се на Вука: "Пиши као што говориш, читај као што је написано."

Да не би било неспоразума - грешка није Вукова, него наша: буквално смо схватили његов општи принцип. Вуково реформаторско дјело: један глас - једно слово (принцип досљедно остварен само у српској ћирилици) - врхунски је домет у свјетским оквирима. Упоредите наших 30 знакова за 30 гласова са чињеницом да Кинези морају знати 4.000 знакова да би могли читати обичне публикације, а Кинез солидног образовања мора знати више од 30.000 знакова! (Луј-Жан Калве).

Гласови се међусобно разликују по мјесту изговора, по начину стварања, по звучности; они - како се то каже - имају своје артикулационе и акустичке особености. Своју пуну, праву, типичну вриједност гласови имају само кад се изговоре засебно, изоловани од других гласова. Међутим, они се тако не употребљавају, него уланчани са другим гласовима граде ријечи. У додиру с несродним гласовима долази до њиховог саображавања, модификације - једначењем, сажимањем, а каткад и губљењем неког од њих. То се чини ради лакшег изговора - да се скрате путеви и смање покрети говорних органа у прелазима с једнога гласа на други. Тако, нпр. пишемо братски, људски, а изговарамо /брацки/, /љуцки/, пишемо ванбрачни, драгстор и сл., а изговарамо /вамбрачни/, /дракстор/... Не дешава се то само у засебним ријечима, тј. у везама гласова, него и у везама ријечи (у сантхију; санскр. sandhi - спајање, везивање); пишемо с братом, код куће, из џепа и сл., а изговарамо /збратом/,/коткуће/, /ижџепа/... Ево, дакле, још једног великог разлога "против" Вуковог принципа.

На другој страни, опет, има случајева да се изговара глас који се не пише. Најчешће је то глас ј у међусамогласничком (интервокалном) положају, нарочито између вокала и, на првом, и вокала о, на другом мјесту: пише се ионако, стадион сл., а изговара /ијонако/, /стадијон/...

(У књизи ће бити досљедно проведен сљедећи принцип: начин писања - графијска реализација - биће штампан курзивом, а изговор - фонијска реализација - међу косим заградама, масним словима и са обиљеженим акцентима.)

Надаље, глас се не изговара једнако у свакој позицији: вриједност му зависи од окружења, нарочито од гласа који слиједи, а такође и од позиције у ријечи (почетак, средина или крај). Није, нпр., глас н исти у ријечи Ана /ана/ и Анка /аŋка/, нити глас м у ријечима мајка /мајка/ трамвај /травај/, нити у ријечи молим /молим/ на почетку ријечи (у иницијалној позицији) и на крају (у финалној позицији), гдје му - за разлику од оног иницијалног - недостаје један елеменат - експлозија.

Дешава се то и у везама ријечи (у сантхију), нпр. у синтагми молим вас /молиŋвас/. За разлику од иницијалног, финално м због саображавања са сљедећим сугласником, в, несродним по начину и мјесту образовања, у говору се реализује као нека врста уснено-зубног носног сугласника.

Те различите говорне реализације гласова, које зависе од њихове позиције и гласовног окружења и разликују се од њихове типичне вриједности, називају се позиционе варијанте (алофони) гласова. Позиционе варијанте, истина, не носе са собом, не условљавају, разлике у значењима ријечи (семантички су ирелевантне), али природан, култивисан, правилан изговор (ортоепија) мора да их уважава, јер то диктирају незаобилазни фонетски закони.

 

Фонетски закони су толико јаки да на граници двију ријечи (у сантхију) условљавају појаву посебног гласа (дз), какав не постоји у нашем стандардном гласовном (ни графијском) систему. Тако, нпр., пише се ланац га је (ударио), а изговарамо /ланагаје/...

Све те позиционе варијанте гласова, па и неке гласовне промјене, ствар су правоговора (ортоепије), а не правописа (ортографије). За правопис је важно да се напишу сви гласови који чине неку ријеч, а он се не бави тиме како се они изговарају, нити се то у писању биљежи. Уосталом, изговор гласова, акцентовање ријечи и сл. и нису проблеми правописа, већ проблеми правоговора.

Сасвим је неприхватљив, јер је неприродан и погрешан, само типичан изговор гласова у свакој позицији, што врло често чине многи који су буквално схватили Вуково начело, тежећи за што већом правилношћу, а та "правилност" је крупна и ружна грешка. Изговор строго према писању је хиперкоректност, а хиперкоректност је говорна "болест" (баш као што је хипертензија васкуларна болест) која говору одузима природност, гипкост, мисаоност и емоционалност. Они чији су говории органи "постали писаће машине" (И. Шкарић) не могу остварити дијалог, јер њихова хиперкоректност у говору иритира слушаоце и одвраћа њихову пажњу.

 

 

  • Ријеч унапријед
  • I. УВОД
  • Не читај како је написано
  • Изгубљени говор
  • II. ГЛАСОВИ
  • Самогласници (вокали)
  • Сугласници (консонанти)
    • а) Гласници (сонанти)
    • б) Остали сугласници
  • Сугласници по начину образовања
    • а) Експлозивни сугласници (плозиви)
    • б) Струјни сугласници (фрикативи)
    • в) Сливени сугласници (африкате)
  • Сугласници по мјесто образовања
  • Сугласници по звучности
  • Глас и фонема
  • Гласови у сусједству
  • Фонетске варијанте гласова
  • Удвојени гласови и групе гласова
  • III. СТАНДАРДНА АКЦЕНТУАЦИЈА
  • Врсте и мјесто наших акцената
  • Помјерање акцената
  • Акцентогене и неакцентогене ријечи
  • Преношење акцената на проклитике
  • Неакцентоване дужине
  • Краћење акцената
  • Акценти - фонолошке опозиције
  • Акценат сложеница
  • Акценат рефлекса јата
  • Акценат ријечи страног поријекла
  • Акценатски дублети
  • IV. ПРАВОГОВОР
  • Писмо и говор
  • Гласовне промјене на границама морфема и ријечи
  • Гласовне промјене на границама морфема
  • Гласовне промјене на границама ријечи
    • а)Промјене у изговорним ријечима
    • Сусрет акцентоване ријечи и енклитике
    • Сусрет проклитике и акцентоване ријечи
    • Једначење сугласника по звучности
    • Једначење сугласника по мјесту образовања
    • Испадање сугласника
    • б)Промјене у синтагмама
    • Једначење сугласника по звучности
    • Једначење сугласника по мјесту образовања
    • Испадање сугласника
  • V. ГОВОРНА КОМУНИКАЦИЈА
  • VI. РЕГИСТАР
  • Коришћена литература