прво издање

750 страница

НАГРАДА "СТУПЉЕ"

цијена: 40 КМ

"Драгоцена књига, тематски широка и комплексна, научна а писана с лакоћом, неопходан приручник за школску и за најширу употребу - покрива поузданим језичким саветима све важније области стандардног језика."

Проф. др Мато Пижурица, Нови Сад


ЖЕНА У ЈАКНИ, ИЛИ - ЋУРКА?

У српском језику је врло продуктиван наставак -ат: њиме се гради (ИЗВОДИ) МНОГО придјева. Тако нпр., од именица глава, коса и пдећа овим наставком изведени су придјеви глават, косат, плећат, који означавају да неко има изузетно велику главу, изузетно дугу косу и изузетно јака плећа. То је тако - како каже проф. М. Стевановић - "кад се по природи мора имати оно што значи именица": сваки човјек мора имати главу, косу, плећа...

Ако се пак то по природи не мора имати, и често се нема, онда такви придјеви означавају само посједовање онога што значи именица, дакле, не и његову изразитост. Тако нпр., рогата овца нема изразито велике рогове, нити брката жена има велике бркове, већ мале - једва примјетне. (За овнове с таквим роговима и за мушкарце с таквим брковима прије би се рекло да су шути и ћосави него да су рогати и бркати!)

Наставком -ат изводе се и придјеви од придјева који су, такође, изведени од именица. Нпр. лридјев лиснат настао је од придјева лисни, који је изведен од именице лист; меснат од месни, претходно изведен од месо итд.

Придјев лиснат означава да је нешто богато лишћем (нпр. лиснати јавор, платан...); меснато је оно што има доста меса, што обилује месом (нпр. меснате свиње...).

Ови придјеви, међутим, могу да значе и нешто што уоп-ште није од лишћа ни од меса, већ нешто слично листу, попут листова (нпр. лиснато тијесто) и нешто тек слично месу, попут меса (нпр. меснати парадајз, месната паприка...), дакле, што нема нимало меса!

Према томе, оно што је од меса, то је месно: месни нарезак, месни доручак и сл., а не "меснато". Зашто нам, онда, продају "сувомеснате"' производе?!

Тешко би било повјеровати да су месари толико искрени па да отворено признају да су њихове саламе, кобасице и сл. само меснате, тј. да признају како у њих трпају све и свашта, осим меса. Прије ће, дакле, бити да је посриједи језичка грешка, а то је исто као кад бисмо за дугокосог младића рекли "дугокосати" младић.

Према томе, правилно је само сувомесни производи (као месни производи), али тако скоро нико не говори. Шта, онда, да радимо?

Онима који не желе да другима "парају уши" правилним али необичним сувомесним производима, а да не би говорили погрешно "сувомеснати", остаје описни назив - производи од сувог меса (баш као и производи од сувог грожђа, од сувих смокава).

Оно што је начињено од перја или је испуњено перјем је перјано, а тијело обрасло перјем је пернато. Зато, иако вам

на сваком ћошку нуде "пернате јакне", немојте нипошто тражити нити носити такве јакне - нисте ви ни кокош, ни ћурка, ни гуска! Треба да носите искључиво перјане јакне.

Такође се немојте брисати "папирнатим" марамицама - узмите папирну. Не зато што боље брише, већ зато што је то правилније.

Немојте се, дакле, поводити за трговцима; они ће вам и даље нудити "папирнате" марамице (умјесто папирних) и "пернате" јакне (умјесто перјаних). А није искључено ни то да вам једног дана понуде и "кожнате" ташне - умјесто кожних.

А то је од нечега налик на кожу - од скаја!

Језик не лаже.

 

ИНФЛАЦИЈА РИЈЕЧИ

Прије скоро пола вијека код нас је завладала потпуна бирократизација друштва.

Да би закамуфлирали оно што раде и што јесте, наше бирократе су морале говорити оно што није и што не мисле.

Супротстављен мишљењу, њихов језик није био говорење мисли, него средство за "продавање магле".

Фразирање је, попут заразе, продрло у све "друштвене структуре" од федерације до мјесне заједнице. Правници су га из резолуција пренијели у законе; новинари - супротно традиционалној тежњи за сажетошћу новинарског стила -директно су га преузимали из говора и реферата, претворивши се у преписиваче, записничаре. Обавезна основна и усмјерена средња школа - без селекције и понављања - није могла да ђацима "приближи језик књижевности". Чак су радници и сељаци у општењу са људима изван свог социјалног слоја напуштали свој природни и јасан говор и - смијешно и тужно - прелазили на извјештачени бирократски као "виши" језик. Дешавало се да сељак лијепо каже жени: "Жено, отјерах ја на пијацу нешто кромпира и парадајза", а у граду проговори, савременим језиком: дошао је " ради пласмана на тржиште вишка својих пољопривредних производа". Вијековима су сељаци појили стоку на бунарима, а данас "индивидуални пољопривредни произвођачи потребе свог сточног фонда за водом задовољавају на водоопскрбним објектима"!!!

На опасност од те језичке куге упозоравали су многи лингвисти, књижевници: Иван Клајн, Драгиша Витошевић и др., чак и један политичар - Живорад Ковачевић, некадашњи градоначелник Београда. Али све узалуд.

Умјесто вјештине да се са што мање ријечи каже што више, завладала је општа поплава ријечи. Сјећате се, приватници, занатлије су постале "радни људи који самостално обављају дјелатност личним радом и средствима рада у својини грађана". Општи нерад и неред надомјештен је - чиме би другим него - ријечима. Кад је нестало правог, преданог рада, бирократе су измислиле - два рада: "текући рад" и "минули рад", а нерадници и забушанти, бивши радници, добили су врло одговоран назив: "извршиоци послова и радних задатака"! (Нису то само послови, као некад!) Занатство су

прекрстили у "малу привреду", ваљда зато да би она друга, која се гушила у губицима, била - велика!

Старе добре учитеље прекрстили су у "наставнике разредне наставе"! (Баш "дивно": наставник наставе! Зидар зидања, возач вожње...!) Културни радници постали су "носиоци (даваоци) културних услуга", а кафанска пјеваљка унапређена је - како рече проф. Иван Клајн - у "интерпретаторку народног мелоса"! Завладала је права "центроманија": болнице су преименоване у "медицинске центре", школе - у "центре усмјереног образовања", обданишта - у "центре за предшколско образовање и васпитање"...

За тако гломазне и рогобатне називе морали су, из практичних разлога, стварати скраћенице: од ЗУР-а, ООУР-а, СОУР-а итд. до оних које су изазивале смијех: делегат ВО (вијећа општина) или ЗАСРО (Закон о средњем образовању).

У таквом језику људи су - како духовито примијети Драгиша Витошевић - "субјекти, објекти, кадрови, фактори, нивои, популације, форуми, конзументи, категорије, структуре итд. Људи су све само не људи."

Тачну дијагнозу ове болести назване "инфлацијом ријечи" поставила је сељанка на пијаци када је једна госпођа упитала:

- Опростите, молим вас, да ли бисте били љубазни да ми објасните како ви на селу успевате да направите онако добру проју - интересује ме да ли је месите са машћу или са уљем?

А сељанка је само гледа па ће:

- Са мас', госпоја, са мас'. Сам' да знаш, с таки говор ники није направио добру проју!